Izveštavanje o pucnjavi negativno utiče na sve novinare. Ali novinari koji izveštavaju o pucnjavama u svojoj zajednici izloženi su jedinstvenim pritiscima. Oni nekada izveštavaju o masovnim pucnjavama koje postanu tema i na nacionalnom i međunarodnom nivou, ali često pišu i o svakodnevnim pucnjavama: pucnjave u komšiluku, obračun bandi, nasilje u porodici i samoubistva.
Kada pišu o stvarima koje se tiču njihove zajednice, lokalni novinari se mogu osećati osnaženo i motivisano, jer na taj način mogu pružiti važan i ne nužno očigledan kontekst i da shvate koliki je neposredan i dugoročni uticaj njihovog rada. Međutim, emotivna i geografska bliskost isto tako može dovesti do povećanog stresa i sagorevanja, a može čak i povećati mogućnost da dođe do razvoja PTSP-a.
Ove smernice su sastavljene da bi se novinarima u lokalnim zajednicama pomoglo da vode računa o svom mentalnom zdravlju dok pišu o nasilju i pucnjavi. Smernice se odnose na urednike redakcija i novinare koji pišu o tom događaju, a podeljene su u tri dela: pre zadatka, tokom zadatka i posle.
Pre zadatka
Urednici redakcija:
- Dajte zaposlenima podršku, alate i potrebno znanje za efikasno izveštavanje o pucnjavi. Na primer, postarajte se da članovi tima razumeju kako izloženost traumi može uticati i na izvore i na novinare. Razgovarajte o fizičkim i emotivnim znacima izloženosti traumi i organizujte radionice sa spoljnim stručnjacima.
- Stalno proveravajte kako su vam zaposleni. Pitajte ih koja pomoć u radu bi im bila korisna. Isto tako, pomozite svojim zaposlenima da nađu spoljnu podršku, kao što je psihoterapija. U SAD postoji mreža – Mreža podrške novinarima nakon traume (JTSN) u kojoj se nalazi registar svih terapeuta koji rade sa traumom i imaju iskustva u radu sa novinarima.
- Imajte na umu ko su članovi vašeg tima i sa kime su sve povezani. Na primer, proverite da li je reporter kome ste dodelili zadatak da izveštava o nekoj priči na neki način povezan sa tom zajednicom ili poznaje nekoga ko je pogođen tim događajem. To ne znači da oni ne treba da rade na tom zadatku, naprotiv, može biti da su oni samim tim i pozvaniji da se time bave. Ipak to može značiti da im treba dodatna podrška. Imajte na umu (naročito u lokalnim redakcijama) da čitav vaš tim može biti ugrožen usled sekundarnog stresa –vikarske (posredne) traume, a ne samo novinari na terenu. Obratite pažnju i na one koji prate društvene mreže i rade sa grafičkim sadržajem ili drugim vrstama uznemirujućih sadržaja. Ne samo da će oni biti izloženi tom grafičkom sadržaju, nego se može desiti da je taj sadržaj povezan sa ljudima i mestima koji su njima poznati.
- Definišite misiju i jasno je iznesite svom timu. Ako novinari misle da će njihovo izveštavanje na neki način doprineti njihovoj zajednici, onda će se njihova rezilijentnost povećati. Postarajte se da im prenesete poruku da uznemiravanje i pretnje koje budu dobijali na internetu ni na koji način ne odražavaju kvalitet njihovog rada.
Novinari:
- Naučite kako da prepoznate znake sopstvene uznemirenosti. Prepoznajte šta se dešava sa vama kada ste preplavljeni ili pod stresom. Fokusirajte se na tehnike koje vam mogu pomoći da ovo ublažite, uključujući i pravljenje spisak strategija koje su vam ranije pomagale da biste lakše mogli da ih se setite.
- Zatražite profesionalnu pomoć ako vam je potrebna. Mreža JTSN povezuje američke novinare sa terapeutima koji poznaju jedinstvenost novinarske kulture i sve izazove ovog zanimanja.
- Dobrobit novinara se između ostalog bazira i na uverenju da njihov posao ima i svrhu i potencijal da dovede do pozitivnih promena, kao i da ni na koji način ne oštete svoje izvore. Ovo je naročito važno kada radite u okviru svoje zajednice. Istražite i naučite šta su tehnike intervjuisanja koje se zasnivaju na poznavanju traume pre nego što krenete da pišete o nekom događaju. Na primer, reporter Vašington posta – Džon Vudro Koks je zapisao svoje savete u okviru osnovnih smernica kako intervjuisati decu.
Tokom rada na zadatku
Urednici redakcija:
- Održavajte redovan kontakt sa novinarima tokom zadataka.
- Obavite razgovor i pretresite sve nakon svakog zadatka ili na kraju svakog dana ako je to duži zadatak. Da bi ovi razgovori bili korisni, pomenite šta je bilo dobro, šta su bili izazovi i šta je moglo da se uradi drugačije.
Novinari:
- Mnogi novinari se trude da uspostave ravnotežu između empatije i saosećanja i zadrže novinarski otklon. Ako osetite da ste preplavljeni dok izveštavate o pucanju i nasilju, nemojte kinjiti sebe. Koliko god da ste uvereni da razumete situaciju, izbegavajte da kažete svojim izvorima da znate kako se osećaju – svako drugačije doživljava traumu.
- Rezilijentnost novinara se povećava zbog osećaja da su dobro obavili svoj posao. Zato je veoma važno da obavljate intervjue na senzitivan način, razumevajući kako funkcioniše trauma. (Pročitajte intervju za CPJ sa četiri novinara koja pišu o pucnjavi i nasilju da biste saznali više o savetima kako obaviti intervju uz razumevanje traume). Nakon što se dogodila neka tragedija o kojoj pišete, važno je da iskažete svoju humanost. Ne pokušavajte da razgovarate sa nekim ko vam se čini da ne može podneti intervju, a zapitajte se i šta treba da pokažete vašoj publici. Na primer, nakon masovne pucnjave, da li zaista treba da intervjuišete porodice na mestu događaja? Kada je reč o pucnjavi, nemojte se samo fokusirati na sam čin nasilja: saznajte nešto o životima i interesovanjima žrtava. Više informacija o tome kako intervjuisati žrtve i preživele nakon traumatičnih događaja možete naći u smernicama Dart centra za novinarstvo i traumu.
- Foto novinari, timovi za društvene mreže i oni koji rade sa slikama će najverovatnije biti izloženi grafičkom sadržaju kada budu izveštavali o pucnjavi – naročito ako se dešava u njihovoj zajednici. Potrebno je preduzeti određene korake da bi se ublažili efekti tog sadržaja: idite redovno na pauzu, redovno menjajte svoju posmatračku poziciju i razmislite o tome da blokirate najpotresniji deo vašeg ekrana ili slike – na primer, mesta ili osobe koje poznajte. Ako počnete da se osećate anksiozno, upotrebite neku od tehnika disanja. Ako hoćete da saznate više pogledajte smernice Dart centra o postupanju sa grafičkim sadržajem.
Nakon zadatka
Urednici redakcija:
- Posmatrajte članove vašeg tima koji su pisali o teškim temama i razmislite o tome da im ponudite ili neko odsustvo ili neki predah, recimo da pišu o nekoj vedrijoj temi. Ako su prepodne vodili neki težak intervju, pitajte ih da li bi želeli da se fokusiraju na nešto manje intenzivno tog dana popodne. Ponudite im neko odsustvo sa posla, poput slobodnog popodneva ili produženog vikenda. Probajte da svedete svaki kontakt posle posla na minimum.
- Vodite računa i o svom mentalnom zdravlju i poslušajte savet koji dajete svom timu: naučite da prepoznate trenutak preplavljenosti, postavite granice između posla i privatnog života i zatražite profesionalnu pomoć ako vam je potrebna.
Novinari:
- Kada pravite beleške nakon što preslušavate snimke ili radite sa dokumentima koji podrazumevaju emotivno zahtevan i težak sadržaj, vodite beleške pažljivo i jasno, obeležavajući vremenski trenutak, da ne biste morali sve ponovo da preslušavate ili čitate.
- Ograničite sopstvenu izloženost grafičkom sadržaju. Istraživanja su pokazala da stalno izlaganje traumatskim slikama može povećati rizik od vikarske traume – taj rizik se povećava ako je osoba koja obrađuje taj sadržaj lično povezana sa događajima. Treba preduzeti određene mere predostrožnosti. Eliminišite nepotrebnu stalnu izloženost tako što ćete srediti vaše datoteke na organizovan način, često ustajati i praviti pauzu od ekrana, i svaki put kada prosledite grafički sadržaj vašim kolegama, upozorite ih. Ako želite da saznate više pogledajte smernice Dart centra o postupanju sa grafičkim sadržajem.
- Postarajte se da provedete neko vreme van posla. Opustite se kroz vežbanje, šetnju ili druženje. Probajte da ne budete previše u kontaktu sa grafičkim ili uznemirujućim sadržajem van posla – umesto toga bavite se drugim aktivnostima – čitajte knjige, slušajte neki podkast, bavite se sportom ili radite neke druge stvari u kojima uživate i pomažu vam da ne razmišljate previše o poslu. Iskoristite svaku moguću priliku za plaćeni odmor.
- Načelno, za novinare na koje je blisko uticala lokalna tragedija može biti dobro da prisustvuju komemoracijama i službama. Nije da novinari samo pišu o tragedijama koje su se desile u zajednici, oni i žive u toj zajednici.
- Negujte odnose pune podržavanja sa kolegama. Istraživanja su pokazala da je podrška od direktnih kolega (engl. peer support) jedan od najvažnijih faktora koji se povezuje sa rezilijentnošću novinara.
Ako vama, vašem kolegi ili koleginici zatreba dodatna pomoć, molimo vas obratite se Dart centru ([email protected]) ili Komitetu za zaštitu novinara ([email protected]).